Вулнетари

17-07-2023

Перейти к: навигация, поиск
Вулнетари

Джем Хаса (в центре), боевик отряда «вулнетари»
Годы существования

19411946

Страна

/ Профашистская (позднее пронацистская) Албания
Королевство Италия (1941—1943)
Третий рейх Третий рейх (1943—1946)

Тип

ополчение, милиция

Функция

война против партизан

Численность

5[1]—6 тысяч[2]

Цвета

красный и чёрный

Участие в

Югославский фронт Второй мировой войны

Знаки отличия

красно-чёрные нарукавные повязки

Командиры
Известные командиры

Риз Умери, Сали Барьяктар, Жук Аджия, Сали Беба, Рам Алия, Идриз Реджа, Авдиль Дура

Вулнетари (алб. vulnetarë, серб. вулнетаридобровольцы) или косовары[3] — албанское коллаборационистское воинское формирование, добровольческая милиция из косовских албанцев, которая была образована в 1941 году после оккупации Югославии. Эта милиция использовалась в качестве вспомогательных подразделений для контроля над гражданами[4] и охране деревень[3]. Часть служащих этой милиции несла службу в гарнизонах и пограничных частях итальянских и немецких войск[3]. Вулнетари вступали в бои против югославских партизан и четников, действуя эффективно благодаря хорошей выучке со стороны итальянцев и немцев[3], однако по большей части печально запомнились массовыми убийствами мирных сербов и уничтожением их поселений[1][5], за что и получили репутацию бандитов и преступников. От их рук были убиты тысячи мирных сербов и сожжены сотни деревень, что привело к миграции сербов из Косово и Метохии[6].

В конце войны вулнетари использовались в качестве подразделений прикрытия отступающих немецких войск. Большая часть из них после отхода немцев из Косово скрылись в деревнях[7], но и там в послевоенные годы внутренним силам Югославии и Албании пришлось бороться с коллаборационистами.

История

Образование и структура

Албанские добровольцы несли службу во время вторжения немцев в Югославию в 60-й пехотной дивизии под командованием генерала Эберхарда[8]. Большую часть «вулнетари» составляли албанцы средних лет, уроженцы Албании и Косово. Они носили только красно-чёрные нарукавные повязки, чем и выделяли себя[9]

Раздел Косово в 1941 году

Согласно источникам Смили Аврамова, в июне 1941 года начались этнические чистки в Косово и Метохии, имевшие организованный характер: сербы истреблялись массово от рук «вулнетари»[10]. Основным командиром этого подразделения был Риз Умери, уроженец региона Ругова[11]. В число других известных командиров входили Сали Барьяктар, Жук Аджия и Сали Беба[12]. Рам Алия, уроженец Истока, был руководителем своеобразного «карательного отряда», который сжигал сербские деревни и устраивал массовые казни в Ибарски-Колашине и Метохии[13]. В одной из таких атак бандитские отряды во главе с Бислимом Байгорой при поддержке отряда из Дреницы во главе с Идризом Реджой сожгли 22 деревни и убили 150 мирных сербов[14].

В середине июля 1941 года между ЦК КПЮ и партийными ячейками в Черногории и Сербии была потеряна связь; отделение КПЮ в Косово и Метохии попыталось восстановить связь и стало привлекать добровольцев из Черногории и Сербии, однако 20 добровольцев погибли от рук бандитов «вулнетари», что положило начало войне югославских партизан ещё и против албанских коллаборационистов[15].

Преступления

30 сентября 1941 Бислим Байгора и Шабан Полужа с тысячами своих бойцов напали на Ибарски-Колашин[16] со стороны Дреницы и Метохии. Вплоть до 10 октября там не прекращалась бойня[17]. Даже немцы поражались жестокости албанцев, назвав это нападение «кровавой волной»[18].

14 октября «вулнетари» перебрались через реку Церане и сожгли сербские поселения близ Лешака On 14 October 1941, Vulnetari forces crossed the Ceranje River and burned Serbian villages up to Lešak.[19], а на следующий день югославские четники из Сувы-Планины начали наносить ответные удары, ворвавшись в Церане и спалив дотла албанские дома. Вечером «вулнетари» выслали подкрепления от Шали и вынудили четников отступить. Утром 16 октября повторная атака четников увенчалась успехом, и албанцы вынуждены были отступить через реку. Между Слатиной и Лешаком не осталось в итоге ни одного уцелевшего поселения[20].

17 октября 1941 «вулнетари» из Истока, Дреницы и Джаковицы под командованием Джевата Беголи, коменданта Истока, атаковали деревню Добруша близ Печа. Три дня местные держали оборону, после чего вынуждены были оставить деревню и бежать вместе с мирными гражданами. Все дома были разграблены и сожжены[21].

30 января 1943 «вулнетари» захватили деревню Грболе, взяв в заложники всех местных жителей. К концу осени они изгнали их всех, разграбили дома и сожгли дотла[10][22][23][24]. Очень немногие из беженцев выжили: по пути их грабили и убивали другие албанские бандиты[5].

Авдиль Дура, уроженец деревни Дуре близ Качаника, возглавил отряд из 5 тысяч «вулнетари» после капитуляции Болгарии в сентябре 1944 года[25].

Жертвы террора

По оценкам Душана Батаковича и Ненада Антониевича, жертвами террора и геноцида со стороны албанских «вулнетари» стали около 10 тысяч сербов Косово и Метохии[26][27].

«Вулнетари» в Западной Македонии

Активность албанских бандитов была высокой в Западной Македонии: в Дебаре скрывались пять или шесть рот численностью от 1200 до 1500 человек[28][29]. В Струге находились две роты из 800 человек под командованием Бекир-ага и Тефика Власи. Одна рота из 400 человек в Ростуше подчинялась Али Маличи, в Кичево командиром был Мефаил, а в Гостиваре — Джем Хаса[30][31].

Послевоенный суд

Сали Рама, Жук Аджия и ещё несколько бандитов под их командованием были арестованы и казнены по приговору суда[32]. Авдиль Дура капитулировал в январе 1945 года с сотней разбойников[33], однако находились и те, с кем пришлось бороться и после войны. Бислим Байгора был убит в 1947 году[34].

В 2010 году партия македонских албанцев «Новая Демократия» потребовала установить памятник Джему Хасе в Гостиваре (в его родном месте Симница в 2006 году уже был поставлен памятник). Решение вызвало возмущение у македонцев, которые расценивали Хасу как пособника итальянских и немецких оккупантов[35].

Примечания

  1. ↑ Kosovo and Metohija: living in the enclave. — Serbian Academy of Sciences and Arts, Institute for Balkan Studies, 2007. — P. 55.
  2. Radovi, Томови 8-9. — Sveučilište u Zagrebu. Institut za hrvatsku povijest, 1976. — P. 207.
  3. 1 2 3 4 Tomasevich (2001), p. 152
  4. Kosovo, année zéro. — Paris-Méditerranée, 2006. — P. 66. — ISBN 9782842722487.
  5. ↑ Between Serb and Albanian: a history of Kosovo. — Hurst & Co., 1998. — P. 134.
  6. Božović 1991, С. 85
    Вулнетари су на Косову и Метохији, али и у суседним крајевима, спалили стотине српских и црногорских села, убили мноштво људи и извршили безброј пљачки.
  7. Albanci u Jugoslaviji u Drugome svjetskom ratu (Serbian). Zagreb: Centar za politološka istraživanja. — «Prvaci Druge prizrenske lige, predvođeni Daferom Devom, povukli su se sa njemačkim snagama, a vulnetarske formacije pritajeno su se sklonile u svoja matična sela.»  Проверено 3 сентября 2012.
  8. «Velika Albanija : poreklo - ideje - praksa», Belgrade: Vojnoizdavački insitut Vojske, с. 305, 48419390, <http://books.google.rs/books?ei=dxRLULDfA4r6sgaAzICoDA&hl=sr&id=UFstAQAAIAAJ&dq=%D0%B2%D1%83%D0%BB%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8+%D0%B4%D0%B5%D0%B1%D0%B0%D1%80&q=%D0%B2%D1%83%D0%BB%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8#search_anchor> 
  9. «Velika Albanija : poreklo - ideje - praksa», Belgrade: Vojnoizdavački insitut Vojske, сс. 305, 482, 48419390, <http://books.google.rs/books?ei=dxRLULDfA4r6sgaAzICoDA&hl=sr&id=UFstAQAAIAAJ&dq=%D0%B2%D1%83%D0%BB%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8+%D0%B4%D0%B5%D0%B1%D0%B0%D1%80&q=%D0%B2%D1%83%D0%BB%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8#search_anchor> 
  10. ↑ Genocide in Yugoslavia. — BIGZ, 1995. — P. 186.
  11. «O korenima separatizma i terorizma na Kosovu», Belgrade: Službeni List SRJ, с. 58, 48602543, <http://books.google.rs/books?ei=hGpEUNi4HYeWswatxYDgCA&id=xqMtAQAAIAAJ&dq=%22%D0%B6%D1%83%D0%BA+%D0%B0%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0%22&q=%22%D0%A0%D0%B8%D0%B7+%D0%A3%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%B8%2C+%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D1%82+%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85+%D1%84%D0%B0%D1%88%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8%D1%85+%D0%B2%D1%83%D0%BB+%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B0%22#search_anchor> 
  12. «O korenima separatizma i terorizma na Kosovu», Belgrade: Službeni List SRJ, сс. 58, 94, 48602543, <http://books.google.rs/books?ei=hGpEUNi4HYeWswatxYDgCA&id=xqMtAQAAIAAJ&dq=%22%D0%B6%D1%83%D0%BA+%D0%B0%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0%22&q=%D0%B2%D1%83%D0%BB%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B0#search_anchor> 
  13. Božović 1991, С. 535
    Рам Алија из Укче, такође источки срез, вођа вулнетара са којима је палио српска села и убијао по Метохији и Ибарском Колашину
  14. «Genocid u 20. veku na prostorima jugoslovenskih zemalja: zbornik radova sa naučnog skupa, Beograd, 22-23. april 2003», Belgrade: Muzej Žrtava Genocida, с. 149, 71017948, <http://books.google.rs/books?ei=naZFUIHIKIbtsgb21YCIAQ&id=pl0MAQAAMAAJ&dq=%D0%B2%D1%83%D0%BB%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8+%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%BE&q=%D0%B2%D1%83%D0%BB%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8+#search_anchor> 
  15. Milković 1991, С. 21
    Пошто je од средине јула 1941. остао без веза са ЦК КПЈ и суседним партијским организацијама у Црној Гори и Србији, Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију je у неколико махова покушавао да успостави везе и да почне организовано да пребацује нове борце из области у тамошње партизанске јединице. У два покушаја да се пробију до Дрне Горе и успоставе везу са тамошњом организацијом КПЈ погинуло je више од двадесет комуниста из Метохије. Њих су побили „вулнетари" (добровољци) Албанци „чувајући" границу „Велике Албаније" од „Црногораца-партизана и комуниста".
  16. Antonijević Nenad Stradanje srpskog i crnogorskog civilnog stanovništva na Kosovu i Metohiji 1941. godine. — P. 362.
  17. Albanski zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji u Drugom svetskom ratu Nacistički genocid nad Srbima (Serbian). Pravoslavlje.rs (5). — «Ibarski Kolašin, kompaktna srpska teritorija u dolini Ibra, od Ribarića do Kosovske Mitrovice, bio je stalno na udaru albanskog terora. Ovu teritoriju napadali su vulnetari iz Drenice i Metohijskog Podgora. Jedan od masovnih napada dogodio se 30. septembra 1941. Najžešći udari na sela Ibarskog Kolašina trajali su do 10. oktobra 1941. Tada je spaljeno više od 20 srpskih sela.»  Проверено 30 августа 2012.
  18. «Prosveta i škole u starom Kolašinu», Ars Libri, с. 116, 69423634, <http://books.google.rs/books?id=SIacAAAAMAAJ&q=%D0%B2%D1%83%D0%BB%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8+%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D1%86%D0%B8&dq=%D0%B2%D1%83%D0%BB%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8+%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D1%86%D0%B8&source=bl&ots=UrBa3Fi8tw&sig=vHZrV5emWpsWETzxyzMudCX5crU&hl=en&sa=X&ei=cppEUJ7vDY3FtAbAo4D4DA&ved=0CEsQ6AEwBw> 
  19. Narodnooskobodilačka borba u Ibarskom basenu. — Zajednica naučnih ustanova Kosova i Metohije, 1968. — P. 101.
  20. Narodnooskobodilačka borba u Ibarskom basenu. — Zajednica naučnih ustanova Kosova i Metohije, 1968. — P. 101.
  21. Antonijević Nenad Stradanje srpskog i crnogorskog civilnog stanovništva na Kosovu i Metohiji 1941. godine. — P. 362.
  22. «Albanizacija Kosova i Metohije», Pančevo: Evropsko slovo, с. 47, 76831409, <http://books.google.rs/books?ei=Z1hEUJGeO47Rsgb6uIDwBA&id=IoxpAAAAMAAJ&dq=%D0%B3%D1%80%D0%B1%D0%BE%D0%BB%D0%B5+%D0%B2%D1%83%D0%BB%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8&q=%22+%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%B3+%D1%81%D0%B5%D0%BB%D0%B0%2C+%D0%BA%D0%BE%5D%D0%B5%D0%B3+%D0%BD%D0%B8%D1%81%D1%83+%D0%BF%D0%BE%D1%88%D1%82%D0%B5%5E%D0%B5%D0%BD%D0%B8+%D0%BD%D0%B8+%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8+%D0%BD%D0%B8+%D0%B1%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%2C+%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B5+%D0%BD%D0%B8+%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B0%2C+%D1%81%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BB%D0%B8+%D1%81%D1%83+%D1%81%D0%B2%D0%B5+%D0%B4%D0%BE+%D0%BA%D1%80%D0%B0%5D%D0%B0+%5D%D0%B5%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%B8+1943.+%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B5.+%D0%9E%D0%BD%D0%B4%D0%B0+%D1%81%D1%83+%D0%B8%D1%85+%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%B8%22#search_anchor> 
  23. Božović 1991, С. 231
  24. Od Kosova do Jadovna (Serbian). Svetosavlje.org. — «Један од њих Душан Ђајић, земљорадник, убијен је тако да му је једна нога свезана за високу пречагу лестава док су му другу ногу вукли на ниже, све док је нису ишчупали из бедара. Његова жена Мара гледала је мучење.»  Проверено 30 августа 2012.
  25. «Balistički pokret 1939-1952 : masovnost, saradnja sa italijanskim i nemačkim okupatorima i zločini nad Srbima», Beograd: Arhiv Srbije, с. 104, 48615066, <http://books.google.rs/books?ei=pa5FUKXyH4zFtAayk4HAAg&id=SHAtAQAAIAAJ&dq=%22%D0%B6%D1%83%D0%BA+%D0%B0%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0%22&q=%22+%D0%B2%D1%83%D0%BB%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B0%2C+%D1%81%D0%B0+%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B8%D0%BC%D0%B0+%22#search_anchor> 
  26. Kosovo: la spirale de la haine : les faits, les acteurs, l'histoire. — L'AGE D'HOMME, 1998. — P. 43.
  27. Antonijević Nenad Arhivska građa o ljudskim gubicima na Kosovu i Metohiji u Drugome svetskom ratu. — P. 479.
  28. «Petnaesti (makedonski) udarni korpus NOVJ», Belgrade: Vojnoizdavački zavod, 11754364, <http://books.google.rs/books?ei=d_NOUNPVCZHZsgasqICoBA&id=yOt5AAAAIAAJ&dq=%D0%B2%D1%83%D0%BB%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8+%D0%B4%D0%B5%D0%B1%D1%80%D1%83&q=%22%D0%B2%D1%83%D0%BB%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B0%22#search_anchor> 
  29. Балистичката организација во Македонија во Втората светска војна (1941 - 1944 година) (Macedonian). http://www.makedonskosonce.com web site (2002). — «вулнетари или доброволна војска. Тие биле организирани на целата територија на Западна Македонија. Во Дебар нивниот број изнесувал од 1.200 до 1.500 лица распоредени во пет до шест чети.»  Проверено 8 сентября 2012. Архивировано из первоисточника 8 сентября 2012.
  30. Балистичката организација во Македонија во Втората светска војна (1941 - 1944 година) (Macedonian). http://www.makedonskosonce.com web site (2002). — «Во струшкиот крај бројот на вулнетарите изнесувал од 700 до 800 души, кои биле поделени во две чети. Првата чета броела 500 души, а командант бил мајорот Бекир ага. Втората чета се состоела од 300 лица чиј командант бил мајорот Тефик Власи. Во Ростуше дејствувала една чета од 400 души со која командувал Али Маличи. Во Кичево со вулнетарите командувал Мефаил, а во Гостивар Џемо Хаса.»  Проверено 8 сентября 2012. Архивировано из первоисточника 8 сентября 2012.
  31. «Petnaesti (makedonski) udarni korpus NOVJ», Belgrade: Vojnoizdavački zavod, 11754364, <http://books.google.rs/books?ei=d_NOUNPVCZHZsgasqICoBA&id=yOt5AAAAIAAJ&dq=%D0%B2%D1%83%D0%BB%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8+%D0%B4%D0%B5%D0%B1%D1%80%D1%83&q=%22%D0%B2%D1%83%D0%BB%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B0%22#search_anchor> 
  32. «Balistički pokret 1939-1952 : masovnost, saradnja sa italijanskim i nemačkim okupatorima i zločini nad Srbima», Beograd: Arhiv Srbije, с. 104, 48615066, <http://books.google.rs/books?ei=pa5FUKXyH4zFtAayk4HAAg&id=SHAtAQAAIAAJ&dq=%22%D0%B6%D1%83%D0%BA+%D0%B0%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0%22&q=%22%D0%A1%D0%B0%D0%BB%D0%B8+%D0%A0%D0%B0%D0%BC%D0%B0+%D0%B8+%D0%96%D1%83%D0%BA+%D0%90%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D0%B8+%D0%BD%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B8%D0%BD%D0%B0+%D1%9A%D0%B8%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%85+%D0%BE%D0%B4%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0+%D0%BE%D1%81%D1%83%D1%92%D0%B5%D0%BD%D0%B8+%D1%81%D1%83+%D0%BD%D0%B0+%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B5+%D0%BA%D0%B0%D0%B7%D0%BD%D0%B5.%22#search_anchor> 
  33. «O korenima separatizma i terorizma na Kosovu», Belgrade: Službeni List SRJ, с. 58, 48602543, <http://books.google.rs/books?id=xqMtAQAAIAAJ&q=%22%D0%B0%D0%B2%D0%B4%D0%B8%D1%99+%D0%B4%D1%83%D1%80%D0%B0%22&dq=%22%D0%B0%D0%B2%D0%B4%D0%B8%D1%99+%D0%B4%D1%83%D1%80%D0%B0%22&source=bl&ots=-HCCsUGQ5s&sig=xp4frNt6wBTpB2Hvo7dyUeFkfh4&hl=en&sa=X&ei=9chFUIaaFYnBtAbV_4CQBw&ved=0CCwQ6AEwAQ> 
  34. Tragom plave lisice. — Centar za informacije i publicitet, 1977. — P. 95.
  35. И фашистот Џемо влезе во ред за биста (Macedonian). Проверено 8 сентября 2012. «Партијата на Имер Селмани бара да му се изгради споменик на Џемо Балистот во Гостивар, кој во Втората светска војна беше крвник на македонскиот народ и соработник со италијанскиот и германскиот фашистички окупатор...Споменик на Џемо Хаса веќе има во неговото родно село Симница.».

Литература

  • Milković, Milutin (1991), "Први косовско-метохијски партизански одред", «PRVA KOSOVSKO-METOHIJSKA PROLETERSKA BRIGADA», Belgrade, сс. 15–62, <http://www.znaci.net/00001/185_3.pdf> 
  • Tomasevich Jozo War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. — San Francisco: Stanford University Press, 2001. — Vol. 2. — ISBN 0-8047-3615-4.
  • Božović, Branislav (1991), «Surova vremena na Kosovu i Metohiji: kvislinzi i kolaboracija u drugom svetskom ratu», Institut za savremenu istoriju, <http://books.google.rs/books?id=-gdnAAAAMAAJ&q=%D0%B2%D1%83%D0%BB%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8&dq=%D0%B2%D1%83%D0%BB%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8&source=bl&ots=o7gEoJqeoE&sig=DbW_y4WPn-RRgpRES35hjkTnwpI&hl=en&sa=X&ei=zlxEUPTLC4Xcsgbo7IHwBw&sqi=2&ved=0CEAQ6AEwBQ> 

Вулнетари.

© 2011–2023 stamp-i-k.ru, Россия, Барнаул, ул. Анатолия 32, +7 (3852) 15-49-47